Jezuša odsudjuju na smrt. - Rekli su mi dijagnozu. Mene je interesiralo jedino - zač? Presuda je pala. Od sada bolest ima kontrolu nad mojim životom. Ili pak ne? Odgovor na to saznat ću stoprv onda, kada otkrijem, kako prihvatiti bolest. Bože, kod mene pitanja, kod Tebe odgovor; u meni volja, od Tebe snaga.

Jezuš zimlje na se križ. - Još nisam upoznao svoju bolest, a jur imam sumnju. Hoću li moći izdržati? Je ovo prevelik teret za mene? Ne znam, ča će biti zutra, ali znam, ča je danas. Mi dva, bolest i ja, moramo prihvatiti jedan drugoga.

Jezuš upade prvi put pod križem. - Nisam od onih, kim su bol i muka radost. Mene je strah, a nije odgovora. Moguće samo ufanje?
 

Jezuš se sastane sa svojom Majkom. - Svi, prijatelji, rodbina su okolo mene, a ja bih najradje, da imam mira. A onda u nji prepoznam skrbno lice svoje majke. Veselim se, da sam imao dvi majke, jednu na zemlji i jednu u nebu.
 

Veronika daje Jezušu rubac. - Medicinska sestra, moja Veronika. U svitu je svenek dobrih ljudi, ke nam Bog šalje.
 

Jezuš govori plačućim ženam. - One su svenek okolo nas. Govoru, ali i pomažu. Veselu se, da moru pomoći.
 

Jezuš upade treti put pod križem. - Već ne morem iz stelje. Odvisan sam od drugih. Voda, jilo, higijena, najveće poniženje, ča človik more zamisliti.
 

Jezušu pratež svlaču. - Mislili su, da spavam. Šušljaju i kumaj čekaju, da “projdem”. Dosta im je. Učinili su, ča su mogli. Boli ono, o čemu ne govoru.

Jezuša prebijaju na križ. - Bol je postala nepodnošljiva. Sve gušće se gubim. Ćutim konac. Kot dite upijam njihove poglede.

Jezuš umira na križu. - Gotovo je, čujem kako velu. Stoprv začinje, kličem u sebi. A duša se daje na put neba, visoko, visoko nad zemljom.

Jezuša znimlju s križa. - Plaču se. Ćutim teplinu njihovih suz i bol njihovih duš. Oni plaču, a ja sam radostan.
 

Jezuša polažu u grob. - Riči su tihe postale. Nek nimi pogledi puni straha. I želje: za pravim životom, nebeskim životom. A iznad svega vjera - stvoreni smo za vječnost i opet ćemo se viditi.

slika: Pixabay