Svaki človik bi u svojem životu, prije ili kasnije, rado doživio čudo. Potriboća za čudom je zapravo jedno normalno ljudsko iskustvo. I sam latinski naziv “mysterium” nam tako sugerira. Ponekad ljudi molu za čudo ozdravljenja, molu za čudo, da se u životu ča promini.

U velikom strahu ljudi molu za čudo i Božju pomoć. Ali Bog gleda na naš život drugačije. Mi ljudi išćemo fizičku pomoć, a Bog želji promjenu duše, želji nas ojačati u vjeri. Veličina čuda leži u tom, ča su se u nekom času nekomu otvorila vrata vjere. Kada je Jezuš ozdravio slipoga, prvo mu je rekao, da su mu grihi oprošćeni. Kada je Petar doživio čudo s Jezušem, ki mu je napunio mriže s ribami, Petar se ne zahvaljuje Jezušu, nego mu veli, neka projde od njega, ar je grišnik.

Bog čini čudesa, da bi se človik vratio na pravi put. Bog ne more ispuniti svaku našu prošnju i činiti čudesa, ar zna, da se svi ljudi ne minjaju. Bog kani, da budemo u svoji nevolja i skušavanji čvrsti, jaki i strpljivi. On želji, da svladamo svoje strahe u životu. Zato ne triba gubiti povjerenje u Boga i misliti, da nas Bog ne čuje i ne uslišava. Ne budimo kot učeniki, ki su mislili, da je Jezuš spavao u plavčici, kada su došli veliki slapi. Ako tako mislimo, postajemo razočarani, nestrpljivi i mislimo, da naš Bog spava i nas ne čuje.
 

Bog kani, da se konstantno razvijamo i u tom hasnuje sve životne prilike i sve na koncu obrne na dobro. Četvero dice, ka su se po nesrići s avionom u kolumbijskoj džungli zgubila, pronajdeno je živo. Nije li to još jedno Božje čudo. Prihvatiti svoj život i hoditi pravim putem je početak čuda.

Slika: Pixabay