Bilo je protuliće mojega života. Bižao sam po selu, vozio bicikl, igrao nogomet. Sunce je ispunjalo prirodu punu života, a pred mojimi očima prolazio sam ja. Ja kot advokat, ja kot doktor, ja kot nogometaš, ja kot kapetan na brodu, morje, svit i ja.
 

Ali, jednoga dana prošao si Ti. Prošao si, a da mi nisi ni rič rekao. Samo si me pogledao. Od toga časa se sve u meni prominilo. Zač, uprav ja? Zač si uprav mene pogledao? Pogledao, uznemirio i razbio sve moje sanje i prošao. I začela je borba sa sobom, s Tobom, s misli, ćuti, obiteljom, svitom. Malo po tom si se ponovno vratio, ali ne već sam, s Tobom je bio Siromah iz Asiza, ki mi je načinio strah. Obadva ste me gledali, mirno, prez riči, a opet tako glasno.
 

I nešto se prelomilo u meni. Pojavilo se sunce u srcu i radost u duši. Onda sam rekao - da. I muki i strahu je bio konac.

Kada sam povidao odluku, da idem za Tobom, majka je zaplakala, otac i brat su me pokusili razgovoriti. Mislili su, da su jači od Tvojega pogleda.

A njega se nije mogao odreći ni Petar, ni Andrija, ni Ivan, ni Jakov. Tvoj pogled je rastavio čuda majkov od njihove dice.

I danas kada pogledam najzad, velim Ti - hvala. Danas razumim, ča znači biti - samo Tvoj.