Človik je umro i kada je stupio u vječni život, vidio je Boga, kako hodi preda njega s koferom u Njegovoj ruki. I začeo je razgovor med njimi dvimi, razgovor med Bogom i človikom.
Bog: U redu sine, čas je da se ganemo, hodi.
Človik: Tako hitro? Imao sam još čuda planov i željov.
Bog: Zaista mi je žao, ali tvoj čas je došao.
Človik: Ča imaš u tom koferu?
Bog: Ono ča ti pripada.
Človik: Ono ča mi pripada? Misliš, moja dugovanja, dokumenti, pratež, pinez?
Bog: Ne, ta dugovanja nikada nisu bila tvoja, oni pripadaju Zemlji.
Človik: Jesu li to moji lipi spomenki?
Bog: Ne, spomenki su dio drugoga časa, zemaljskoga.
Človik: Jesu li to moji talenti?
Bog: Ne. Oni pripadaju ljudskomu životu.
Človik: Jesu li to moji prijatelji i obitelj?
Bog: Ne, sine. Oni pripadaju putu, kim si hodio.
Človik: Jesu to moja žena i dica?
Bog: Ne. Oni pripadaju tvojemu srcu.
Človik: Onda to mora biti moje tijelo.
Bog: Ne. Ono pripada prahu.
Človik: Onda to sigurno mora biti moja duša!
Bog: Krvio veliš,sine. Tvoja duša pripada meni.
Človik suznih očiju i sa strahom uzme kofer iz Božje ruke i otvori ga … PRAZAN!!
Slomljenoga srca i uz suze, ke su se zljivale po obrazu, človik pita Boga …
Človik: Nikada ništa nije bilo moje?
Bog: Tako je. Nikada ništa nisi imao.
Človik: Pa onda? Ča je bilo moje?
Bog: Tvoj je bio čas. Svaki hipac, koga si živio, bio je tvoj.
Zato živimo sada, ne u prošlosti, ne u budućnosti, nego sada živimo, uprav ov čas.