Nalazimo se u misecu, kada se širom svita svečuju posvećenja za duhovnike i prve sv. maše mladih svećenikov. U ovoj svojoj kolumni kanim promišljavati o duhovničkom pozivu.
 

Interesantno je, da kod vjernikov, kada se govori o duhovni zvanji, prevladava želja za dobrim svećenikom i to, da svaka fara želji, imati vlašćega duhovnika. Očekuje se najbolji farnik, ali da li za njega molim i pomažem i potpiram duhovna zvanja nije tako važno.
 

Zato sv. Pavao veli: “Poglejte nek, braća, da ki su od vas pozvani! Nij ovde mnogo mudrih u smislu svita, niti mnogo zmožnih, niti mnogo plemenitih. Nego ča se svitu vidi bedavo, izibrao je Bog, da osramoti mudre, i ča se vidi svitu slabo, izibrao je Bog, da osramoti jakost; i ča je neplemenito pred svitom i zavrženo, ča pred njim ništa ne valja, izibrao je Bog, da poruši ono, ča valja ča (pred svitom), da se ne diči nijedan človik pred Bogom.” (1 Kor 1,26-29).
 

Jezuš poziva one, ke kani i nije pitanje, ča je Jezuš vidio u pozvani, u meni ili nekom drugom duhovniku. On je vidio dovoljno kvalitete, da svaki ispuni Božje očekivanje. Ali to ne znači da će svaki duhovnik ispuniti Jezuševo očekivanje, to je poziv u ufanju. Bog ima ufanje u pozvane, ali pozvani zna biti i Božje razočaranje.
 

Kada je Petar postavio pitanje: “Mi smo sve ostavili i prošli za tobom. Ča ćemo za to dostati?”- Nije dostao jasan odgovor, ar pitanje nije bilo simpatično Jezušu, pravo pitanje moralo bi biti: ča ja morem drugim darovati? Ako išćem vlašći interes, onda je poziv odsudjen na propast. Jezuš veli, dostat ćete stostruku, ako si pripravan u pozivu prihvatiti progonstvo, poniženje, razočaranje, nerazumivanje, odsudu. Duhovnički poziv se zna prihvatiti samo u vjeri.
 

Sve nevolje i poniženja ovoga svita ga neće slomiti, ako ima vjere. Ako nimam vjere, ako kanim sigurnost, onda ću postati Božje razočaranje.

Prihvatimo svoj svećenički poziv u radosti i vjeri i postanimo Božje ufanje.