Jedan poznati teolog umre i dojde pred nebeska vrata. Ovde čeka jur dugi red. Petar otpelja muža mimo svih direktno u nebesku prijestolnu dvoranu. Andjeli, ki su u službi, se čudu i pitaju Petra, zač dobiva ov muž tako posebnu podvorbu. Petar povida, kako je Bog primio ovoga dogmatičara s riči: “Veselim se, da morem jur jednoč stupiti pred muža i gledati od lica do lica onoga, ki je toliko stvari o meni našao, ke još i ja sam neznam!”
 

Nije lako, načiniti si pravi kip o tom, ča ide dalje od nas samih. Pogodi li kip, koga si od Boga načinjamo, uvijek stvarnost, ili nije to dostkrat samo slika naših željov i hlepnjov? Nije li sve to, ča mislimo da znamo o Bogu, samo konstrukcija? A nisu nam morebit dostkrat slike, ke si od Boga načinjamo, zapreka, da se zaista s njim sastanemo? Onda je dobro, ako imamo ljudi, ki se izričito bavu s tim, ča se ne more neposredno, direktno viditi. Snagu nam daje, ako imamo ljudi, ki nas peljaju dalje od nas samih, da ne gledamo Boga samo od nas i našega stanja, nego da dobenemo i drugačiji pogled.
 

Svećeniki moru biti ovakovi ljudi. Kada se u ovu dob okolo Petrove držu svećenička zaredjenja, onda je dobro, premišljavati o tom, ča imamo u ovi ljudi i zač nje tribamo. Iz svojega sastanka s Bogom moru nam oni u različni situaciji života biti sprohodniki.
 

Dica su sa svojom učiteljicom u crikvi, da nju upoznaju i razumu. Tako pogledaju i orgulje. Učiteljica pita, ki zna, zač su neke tipke bijele, a druge črne. Jedan mali dičak odgovori: “Bijele tipke su za pire, a črne za pokope.” Naš žitak ne moremo gledati ovako na način črno-bijelo, nego to je kompozicija, ka postoji iz črnih i bijelih zvukov i mnogo različnih tonov med tim. Da se more ova Božja kompozicija u različni čini razumiti, tribamo peljanje i pratnju.
Iz osobnoga iskustva pozvanja i sastanka s Bogom moru nam svećeniki biti sprohodniki u različni životni faza, da moru one biti otvorene prema Bogu i se moru bolje razumiti. Direktnim sastankom more biti teorija iskustvom produbljena, da moremo doživiti Boga, kakov je.