Jedna mogućnost postoji, kako izviditi, triba li se za neku dasku čavao ili šeraf - naime ovako: U dasku se mora čavao zabiti, ako se daska raskine, onda se zna, da bi bio šeraf bolji.
Naravno da je važno, načiniti sam iskustva, ali se mora svako iskustvo osobno načiniti, još i onda, ako postoji pogibel, da će se s ovim iskustvom sve zničiti? Promjene, novi životni puti naravno da se moraju isprobati, ali sve ovo ne mora pojti u prazninu. Ar mi imamo pelde i pretkipe, ki nam kažu, ča ide, ki su nam svojim žitkom pokazali, da se more žitak ugodati, ki su jur na pitanje čavao ili šeraf odgovor dali sebi a tako i nam.
Marija se danas dostkrat skeptično gleda, ona mnogo komu nije pretkip, ar ovi ne vjeruju. “Neka mi bude po riči tvojoj!” Ova rečenica je za mnogo koga kot podloženje, kot zgubljenje mogućnosti vlašćega djelovanja. “Sama je žena”, i “sam je muž”: Zač se podložiti, sam moram sve doživiti! On ki je slab, ki sam nima hrabrosti na iskušenje, odvisan je od drugih ter se mora njim podrediti. Zato neki mislu, da Mariju ne moru tribati. A onda još biti službena ili sluga! To je odreći se vlašćih mogućnosti.
Ali nije Marija čisto drugačija? Ona se podloži volji Božjoj iz vlašće slobodne volje, da more zaista biti ona sama. Zaufa se u Boga, da more biti potpuno ovde za ljude. Tim postane novo društvo moguće, u kom se preokrenu stanja: Zmožne sruši s prijestolja, ponizne uzviši. Mi moramo samo kot Marija na Njega poslušati, pustiti našu želju, da moramo sve sami doživiti i tim zničiti. Pogled na drugo društvo, on je povezan na Božje očekivanje.
Neki seljak zove svojega susjeda, ki djela na polju, da ide s njim ter mu to veli ovimi riči: “Heute ist Maria Himmelfahrt.“ Susjed: “Zač, ja se nikako ne vozim sobom!” Ne mora se odmah odvesti u nebo, ali Marija je znak ufanja i budućnosti. Bog se u Mariji približava ljudem ter zame človika k sebe u nebo. Ov svetak Unebozeća Blažene Divice Marije, kako se liturgično pravo zove, je poziv nam, da se priključimo Marijinomu iskustvu ter se damo od Boga primiti, zeti u nebo.