Jedna dekanatska konferencija: Po temeljitom tanačenju ide se k stolu - jisti. Jur se je tako čuda govorilo ter se odredi, da će se pred jilom u tišini moliti. Jedan od nazočnih pita desetnika, kako će odmiriti vrime i koliko časa će dati med prekriženjem na početku i na koncu tihe molitve. Odgovor: “Ja brojim do dvadeset, neki broju do trideset, ali to je jur dvoličnost i hinjba.”
Mi ljudi tribamo rituale, simbolične čine, da smo peljani k žitka. S ovimi čini, ki se skoro automatski odvijaju, peljani smo tamo, ča je važno. Oni predstavljaju pobude, pri ki mi dostkrat uopće već ne tribamo misliti, zač ih činimo.
Ali većkrat dojde do zanimljivoga razvitka: Namjesto da bi nas ovi automatsko izvršeni čini peljali k žitku u njegovoj punini, odvraćaju nas od važnih stvari, oni stupu na mjesto žitka ter su onda samo tup i neuspješan kliše, većkrat još i zapreka. Mislimo da smo na pravom putu ter spademo u samopravičnost.
Predaje su zato većkrat i prez smisla. Slijedi im se, prez da se misli na cilj, kamo bi nas tribale peljati, prez da se vidu veze. A ča se još dostkrat more ustanoviti: Čim manje se premisli smisao ovih činov, tim već se gleda na to, da se ravno na ta predani način izvršu. A onda se drugim lako predbaciva, da ne držu ove prepise: To tako ide, a ti to drugačije djelaš ili ne!
Tako je to bilo i u Jezuševo vrime. Učeniki, ki se nisu oštro držali prepisa, ki je po sebi imao smisla, da si pred jilom operu ruke, uznemiru one, ki točno pazu na prepis, ali ki vidu smisao ovoga čina jednostavno u tom, da je prepisan. Oni izvršu ritual, držu se za bolje. Zapovid vidu samo u držanju samopravičnosti: To se tako čini, ar se tako triba činiti! Izvršenje rituala nije dovoljno, ako se ne odnosi na to, ča je sadržaj cilja.
Ritual odvrati človika od pravoga razumivanja, ar se zadovolji s onim površnim. Človik postane mlačan i ne oduševljen poslušač riči i ne more postati izvršitelj riči, kako poziva Pismo sv. Jakova. Brojiti je premalo, potribna je molitva, ka pelja k žitku.