Živio je človik, ki je imao petero dice. Svaki dan se je tužio Bogu, kako mu je život težak i mučan. A još je i toliko zla u svitu, boji, prirodne katastrofe, terorizam. Človik se vas boji, ar je okolo nas mnogo čemernih i zlih ljudi, ki nam kanu škoditi, još i kradu i umaraju. Zač, Bože, ča ne učiniš, tako da moremo u miru živiti, je bila njegova svakidanja molitva.
 

Jednoga dana odluči Bog, da će ga pohoditi i prositi, da mu pomore, očistiti zemlju od zlih ljudi. Pozdravi ga i veli mu: Teško mi je poslušati, kako svaki dan mene za sve kriviš i optužuješ, zato imam predlog i molbu za tebe.

Molim te, ti pomozi meni, a ja ću zauzvrat očistiti zemlju od čemernih i zlih ljudi. Človik je potpuno srićan i vikne: Reci, ča tribam učiniti, sve ću učiniti, samo da morem u miru živiti. Bog veli: Moram od tvojih petero dice izabrati četvero za raj, a samo jedno za pakao.
Tebi prepušćam, da izabereš, ko od njih željiš poslati u pakao. Človik cio presenećen veli: “Kako bih ja to mogao, kako ću izibrati izmed svoje dice, kad su mi svi jednaki, sve ih ljubim, sve imam rado! Kako si ti to Bog? Kako uopće moreš od mene takovo ča potribovati?”
 

Bog se nasmiši i veli: “Ja ću ti pomoći, da izabereš. Tvoj najstariji sin nije poslušan, krade i od tebe i od drugih i kupuje drogu. Ča misliš, da ga pošaljem u pakao, ionako nije na pravom putu?” “Ne“, kriči človik, “on je moje dite, iako je zločest ipak je moj, ja ga ljubim. Ne potribuj od mene, da aldujem svoju dicu.”
 

Bog ga zagrli i veli: “Veselim se, da tako misliš i ljubiš svako dite jednako. Znaš tako je i meni. Teško je očistiti zemlju, ar ste vi svi moja dica i dobri i zločesti. Sve vas ljubim i na svakoga od vas se veselim.”

Človik se zamisli nad ti riči i diboko se posramuje, ča je svenek krivio Boga.