Gospodin me je jednoga dana pozvao. Rekao sam: Gospodine, pomoć ću ti, ali ne odmah, ar imam čuda terminov.
- Dobro, ali kade ću najti koga pripravnoga? Mislio sam, da sam tvoje ime vidio na popisu onih, ki imaju volju? - pita se Gospodin.
- Gospodine, to je bila molitva od prošloga ljeta, ali od onda se je čuda toga prominilo.
- Ča se je prominilo? - pita Gospodin.
- Nut, djelam na svojem doktorskom djelu i čuda ljudi me triba, a i dica u školi očekuju, da sam svenek za nje ovde.
- Dobro, vidim da si zauzet, ter idem, ali razgovarat ćemo se opet.
Prošli su tako dani, tajedni i miseci, a ja sam ispunjavao svoje svakidanje obveze.
Jedne večeri primio sam telefonski poziv iz bolnice. Moj otac je imao strašnu nesriću i bio je u kritičnom stanju. Odbacio sam sve stvari i bižao u bolnicu, kade sam našao svojega oca, ki se je borio za život.
Odmah sam začeo moliti: Gospodine, ne uzimaj ga sada, još ga naša obitelj triba.
Ali moja molitva se je odbijala od zidi i vraćala u moje vlastite uši. Jutro sam napustio bolnicu pun truda i u skrbi.
U školi sam kanio govoriti, ali glas nije izlazio iz mene. Začeo sam ponovno moliti. Molio sam još intenzivnije, ali čuo sam samo riči moje molitve. Bio sam srdit na Boga, ar ga nisam mogao najti, kada sam ga tribao. Spao sam u zdvojnost i tugu. Ravno sada sam čuo, da me ki zove.
- Gospodine, jesi li to Ti?
- Da, ja sam. Imaš li malo časa? Mislio sam, da malo razgovaramo o …
Namjesto da počekam i čujem Njegovo pitanje, onako srdit i agresivan, kričao sam: Kade si Ti danas bio, kada sam te tribao? Ni jučer k noći Te nisam mogao najti, zvao sam Te, kričao.
Gospodin me prekine u mojem bedavom govoru: Dite moje, odlučio sam pustiti tvojega oca, da malo počiva, da bi ti imao časa za mene. Ar tebe, već nego tvoja obitelj i tvoja škola, tribam Ja.
Začeo sam plakati. Spomenuo sam se svoje molitve i želje, da ča učinim za Boga, ter sam rekao u suza: Gospodine, pošalji me, ja ću pojti!