Austrijanski nacionalni svetak, 26. oktobar, držu mnogi po navadi za dan putovanja i pišačenja. Ovo bi nas moralo potaknuti na premišljavanje, da ov svetak proslavljujemo hodeć i pišačenjem, da si postanemo svisni naše zemlje u kretanju jedni prema drugim i skupno. Domovinu takorekuć najdemo na putu, na putovanju i pišačenju, u ljudi, ki nas sprohadjaju i ke mi sprohadjamo.

Domovina ovde i sada nije nikada završena i konačna, nego človik je človik na putu. Tako i domovina ostaje ča nezavršenoga. Dostkrat išćemo u dalekom svitu ono, ča nam manjka, a onda se vratimo domom i najdemo ono, ča smo onde vani iskali, ovde. Domovina najde se po zaobilazni puti. Ali i to ostaje privrimeno. “Naša je pak domovina na nebesi”, rečeno je u Pismu Filipljanom. Domovina ada nije ništ čvrsto utvrdjenoga, ništ ča bi nam bilo jednoč za uvijek dano.

A većkrat se ljudi u nekoj zemlji nažalost i razluču, podilu se na Mi i “ti drugi”, ki nimaju uopće ništ posla s nami, kako mi mislimo. Nastanu jarki i jame, kako ih moramo dijelom danas prepoznati. Onda se dostkrat najdemo nek na jednoj strani, ne u sveukupnosti, cijelini.

Tomu doprinašaju nažalost i sredstva socijalne komunikacije, ka nisu uvijek tako socijalna. Namjesto da se skupno razgovara, upućujemo drugim poruke. Mi se bunimo prik drugih, a pritom dostkrat sami isto činimo. Ali to isto ne držimo uvijek za isto. Moralno bunjenje je onda aureola, zlati krug okolo glave, koga si dati pokušavaju himbeni i dvolični ljudi, “pobiljeni sveci”. A to se onda na svi strani tako igra.
 

Tim se puti razlučuju i bižu kraj od drugoga i protiv drugoga, ćutimo se prez domovine. Većkrat imamo ćut, da smo samo gost u vlašćoj zemlji. “Biti gost je dobro. Dojti domom je bolje”, tako ustanovljuje jedna izreka iz Gabuna. To nut znači, da mi tribamo domovinu ovde i sada. Mi tribamo mjesto sigurnosti, mjesto, na kom smo prihvaćeni. Domovina je onde, kade razumimo i kade smo razumljeni, kade se ne mora prevadjati, iako se govoru različni jeziki. Ovo premisliti je važno u svitu, u kom dijelomično već ne razumimo.
 

Putovanja i pišačenja na nacionalni svetak tribala bi nas opet malo približiti i združiti. “Kade se ujedinjuju prijateljski puti, onde zgleda svit za jednu uru dugo kot domovina.” Ovako je to rekao jednoč komponist Bedrich Smetana. Mi tribamo prijateljske pute.