Starac, 92 ljeta, lipo opravan, skoro slip, uprav je došao u dom za stare i čeka, da mu najdu hižu. Njegova žena je umrla, a doma se nije znao sam za sebe skrbiti i odlučio se poslidnje dane života prebaviti s drugimi starimi ljudi.
 

Po nekoliko uri strpljenoga čekanja su mu javili, da mu je hiža pripravna. Dokle su potiho hodili do njegove nove hiže, sestra mu je razlagala, kakova je hiža. Starac je oduševljeno rekao: “Jako mi se vidi.” “Ali, vi još niste ni vidili svoju hižu, kako morete tako oduševljeno povidati.”

Starac odgovori: “Srića nima veze s mojoj hižom. Srića je ono, o čemu se človik prije odluči. Nije važno, kakova je hiža i ča ima sve u hiži. Važno je, kako su misli u mojoj glavi postavne. Ja sam se jur sada odlučio, da će mi se viditi.
To je odluka, ku donesem svaki dan, kada se zbudim. Ar svenek imam izbor, morem ostati u stelji i jadati se, kako me bolu križi, na noge već ne morem, dobro ne vidim. Ili se morem stati i veseliti se, da još živim, da se morem još s drugimi razgovarati, da još razumim i znam, ča mi drugi govoru. I to je dar, to je srića, misliti da je još jedan dan života pred manom.”
 

Starost je kot račun na banki. S njega moremo zeti, ča smo našparali. Moj savjet je, da investirate u banku lipih spominkov. Da se spomenete toga, ča je bilo lipo i ugodno u životu, i sebi načinite još jedan lip dan u starosti.

slika: Depositphotos