“Bog je velik, a človik je mali, vjerojatno moram ja biti med njimi.” Ovo se je moglo čitati u Grazu na jedni vrati. Nije ova izreka znak danas tako proširene umišljenosti i napuhnutosti, u ke človik uvijek nanovo zapade i njim podleže? Bila to gradnja babilonskoga turma, ne, jur prije jilo od prepovidanoga stabla, bio to Ikarus, ki leti prema suncu i doli spade, bili to političari, ki potaknuti od umišljenosti, kanu zgraditi 1000-ljetne raje ili nezničiva velecarstva, bio to človik kot takov, ki prezira i ne poštuje ekološke granice i misli, da nije vezan na granice: Človik je uvijek u pogibeli, da svojom ohološću i umišljenošću zniči sebe i svit.
 

A pritom je človik stvoren kot takov, ki more i ki neka nadilazi i prekorakne sebe, on ima transcendenciju za cilj. I to je dobro tako. Ali u nadilazenju i prekoracanju su mu postavne referentne točke, jedna važna od njih je Bog. U Bogu najde človik mogućnost svojega proširenja, a u istu dob i zaštitu od prekoracanja. “U svi dugovanji postoji mjera, konačno postoju neke granice.” Ova rič rimskoga pisca Horaza, da granice ne moraju biti prebranjenje ljudskih željov, ali da moru biti mogućnost za prebranjenje zla. Hlepnja za profitom i dobitkom i želja za moću, ke papa Ivan Pavao II. opisuje kot pobude človika i ke se uljivaju u strukture griha, potiču od umišljenosti. Ova misli, da mora odstraniti sve granice za sebe samu.
 

U prošlom nedavnom vrimenu izlazilo je nekoliko knjig o temi “hybris”, o umišljenosti človika i prevelikoga ocjenjenja sebe samoga. Človik misli, da on sam sve zna i da pritom nije vezan na ništ. Tim dojde u pogibel, da zniči svit i sebe samoga. Nije li i sanja, iseliti se iz zničenoga svita na mars ili na druge planete, izraz ove umišljenosti i oholosti? Ovu sanju pokušavaju države i multimilijarderi ostvariti. Mora li se sve zničiti, da človik vidi sebe samoga opremljenoga s neograničenom moću? Ne bi se mogla hasnovati sredstva, ka se nekorisno i besmisleno trošu, za ta cilj, da moru svi bolje živiti?
 

“Ako Boga nije, onda je sve dopušćano!” Tako se more čitati kod Dostojevskija. S Bogom je sve moguće, ča pelja k punini žitka, prez zničenja. Dajmo se peljati i ravnati od duha Duhovskih svetkov, i Duh će nas ispuniti, prez da sami sebi zgubimo.

slika: Pixabay