Jednoga dana zbudio sam se rano jutro, da bih promatrao izlazak sunca. Sidio sam i ćutio Božju prisutnost uza sebe.

Bog me je pitao: “Ljubiš li me?” Odgovorio sam: “Svakako, Bože! Ti si moj Gospodin i Spasitelj!”

Zatim je pitao: “Da si slip, bi li me i onda ljubio?” Pomislio sam na sve slipe ljude u svitu ter kako su mnogi od njih ljubili Boga. Pa, odgovorio sam: “Teško je zamisliti, ali ja bih te i onda ljubio.”
 

Onda me Gospodin pitao: “Da si gluh, bi li i onda slušao Moju rič?” “Kako bih mogao bilo ča čuti, ako bih bio gluh?” Onda sam shvatio. Za slušanje Božje riči ne tribaju nam samo naše uši, nego naša srca. Odgovorio sam: “To bi bilo teško, ali ja bih i onda slušao Tvoju rič.”

Ali Gospodin je opet pitao: “Ljubiš li me zaistinu?” Čvrsto sam odgovorio: “Da, Gospodine! Ljubim te zato, ča si Ti jedini istiniti Bog!” Mislio sam, kako sam dobro odgovorio, ali …
 

Bog me je pitao: “Zač onda grišiš?” Odgovorio sam: “Ar sam samo človik i nisam savršen.” “Ako ti dobro ide, zaboraviš na mene, a u poteškoća onda moliš?”

Odgovorile su samo suze. Pokusio sam odgovoriti, ali odgovora nije bilo. Ponovno me je pitao: “Ljubiš li me zaistinu?” Nisam znao, ča ću činiti i zato sam rekao: “Molim te, oprosti mi, Gospodine. Ja nisam vridan, da budem Tvoje dite.”
 

Gospodin je odgovorio: “To je moja milost, dite moje. Kada se plačeš i ja se plačem s tobom. Kad se veseliš i ja se veselim s tobom. Kada padneš, ja te dignem. Bit ću s tobom do konca i svenek ću te ljubiti.”

Plakao sam se kot nikada prije. Pokleknuo sam se pred noge mojega Spasitelja, Jezuša. I po prvi put, iskreno molio.

slika: Pixabay