Svidočanstvo majke ka je izgubila dite: Moj Jakov je umro od leukemije, evo kako sam se borila s Bogom, da mi ga ne zame.
 

Pet dani pred Jakovljevom smrću bila sam na shodišću u Medjugorju. Moj sin je onda bio 13 ljet i ležao je u bolnici u Zagrebu. Bio je u komi, priključen na aparate. Polako je odlazio. Svaki dan sidila sam uz njegovu stelju, držala ga za ruke i bespomoćno ga gledala. Jakov je polako gubio životnu bitku. Bilo me je jako strah, ali ipak nisam htila vjerovati, da bi Jakov mogao umriti. Pred tim sam imala jedan jako težak razgovor s Bogom. Bila sam jako srdita, plakala sam se i zdivala: “Bože, pomozi! Zač dopušćaš, da ovo dite umira?”
 

Ostavila sam muža u bolnici, uz Jakovljevu stelju i odvezla se u Medjugorje. Kanila sam ponovno čuti one riči, ke mi je šest misec prije u Medjugorju rekao jedan stari svećenik: “Ne skrbite se! Sve će biti u redu.” Krenula sam na put, ufajući se, da ću ponovno pronajti mir i čuti riči batrenja. Sve će biti dobro. Plakala sam se, dokle sam hodila na Križevac. A potom sam prošla na spovid. Dugo sam duhovniku povidala, kako moje dite umira, a ne moru je spasiti.
 

“Majka, to već ne ide. Gotovo je. Jur sam nekoliko puta gledao tu igru Gospodinovu”, rekao mi je svećenik. Njegove riči su me pogodile u srcu. “Vaš Jakov je dobio sve borbe. On je pobjednik. Samo ga morate pustiti”, završio je. Nisam ga razumila. Bila sam srdita. Ne razumim, kako potribuje od mene, da pustim svoje dite? Odrasla sam u vjerničkoj obitelji. Moji najlipši spominki iz ditinstva su vezani uz Crikvu, kako sam bila srićna, a sada da pustim sina, da umre.

U žitku je dani, kada se život čini nemoguć. Zato postoji On, moj Bog, ki sve čini mogućim. I ono nemoguće, teško, čini mogućim. Vjerujem, da moj sin živi, iako je prošao.

slika: Copyright 2014, KNA GmbH, www.kna.de, All Rights Reserved, Joerg Koch