Raoul Follereau, francuski pisac, je svoj život posvetio borbi protiv gube i daje svoje svidočanstvo. Pohodio je bolnicu za gubave, kade je vidio samo smrt, zdvojnost i trpljenje. Ali u svoj toj nevolji je jedan bolesni starac imao sjaj u očima i osmih na obrazu. Čudio se je i pitao, ča tomu človiku daje snagu i motivaciju na pragu smrti.

U otajnosti ga je pratio i vidio, da svako jutro zaran projde na isto mjesto uz sam rub ograde od vlake, ka je čuvala ulaz u bolnicu. Na tom mjestu je stao i čekao. Nije gledao izlazak sunca, ni lipotu prirode. Čekao je, da se na drugoj strani pojavi žena, ka ga je lipo pogledala i mu se nasmihnula. Ni rič nisu govorili. Starac se i sam nasmihnuo i vratio u krug bolnice med trpeće ljude i cijeli dan je na obrazu imao osmih. Follereau nije mogao, da ga ne pita: Ka je ta žena? Gubavac mu je odgovorio: To je moja žena! Dokle nisam došao na ovo mjesto smrti, ona se je za mene skrbila i pokusila mi pomoći na sve moguće načine. Ali kada su me simo doprimili u bolnicu, ona dojde svako jutro, da vidi, jesam li još živ. Nasmihne mi se i to mi daje snagu za još jedan dan.
 

I med nami postoju depresije, stiske, negativne misli, samoća, strahi, bolesti i muka. Ljudi želju, da to čim prije projde. Kanu viditi svitlo i malo dobrote u svojem životu. Svaki bi kanio, da mu se u tom teškom času ki nasmihne. Uprav začinje jedan lip čas, čas zornic, kada moreš jutro zaran stupiti u crikvu i Bogu otvoriti svoju dušu i sve ono škuro i teško položiti na oltar. I prvi, ki će ti se nasmihnuti, bit će Bog. Njegov osmih će te pratiti cijeli dan. Neka nam sv. maše-zornice i susret s Gopodinom budu svitlo, ko će nas svaki dan peljati.

slika: Pixabay