Prošlo ljeto, kada je začeo boj u Ukrajini, nismo mislili, da ćemo još i danas biti u strahu zbog njega. Nažalost se još i dandanas vojuje na bojnom polju i čuda ljudi je u nevolji, mnogi su izgubili svoje stane, hiže, djelatno mjesto, egzistenciju a neki i svoj vlastiti život.
 

Kada je to sve počelo prošlo ljeto, mnogi su mislili, da bi bilo potribno pomoći. U Pinčenoj dolini se je osam općin (Bucsu, Narda, Gornji Četar, Keresteš, Hrvatske Šice, Pornova, Nárai, Balogunyom) dogovorilo, da bi pomogli Madjarom u Ukrajini. Šest kombijov je krenulo sa stvari na granicu, kade su čekali ljudi, ki su vozili pomoć ljudem. Cilj je bio: stvari dati u konkretne ruke, tamo kade za istinu triba pomoć. Sve, ča se je darovalo, dali su jednostavni ljudi, da olakšaju malo život onim, kim je bilo u to vrime jako teško. Akcija nije bila tim gotova. Iz Austrije se je priključio akciji farnik Pukštrofa (Bocksdorf) i Lovrenca (Olbendorf) Zdravko Gašparić. Njegov cilj je bio identičan cilju načelnikov: pomoći konkretno onim, ki tribaju pomoć, ki su sve izgubili. Farnik Gašparić je odmah krenuo na akciju sa svojimi bermaniki. Akcija je izuzetno dobro uspjela.

Pomoć se je vozila na Veliki petak. Ov Veliki petak se nikada neće zaboraviti. Ljudi su simbolično dobili kruh i ribu za pomoć uz različne stvari, ke su sakupili bermaniki u fari. Ovi mladi ljudi si nisu svisni, ča su oni napravili. Ljudi u Ukrajini su se plakali od radosti. Na Veliki petak dobiti na stol friški kruh i ribu nije samo dar, nego za nas, ki smo to vozili, pravi Vazam. Dugovanja su došla na granicu otpodne, a navečer su je podilili ljudem, ki nisu imali ni krova, ni čašu vode. Još on večer su stigle fotografije iz Ukrajine. Suze radosnice smo i mi svi pustili.

6. i 7. oktobra 2023. su načelniki Pinčene doline i farnik Gašparić dobili poziv od mikroregije Nagydobrony, da dojdu k njim u Ukrajinu. Naravno nijedan nije išao praznih ruk na ov put. Farnik Gašparić je opet pokrenuo akciju i kombi je krenuo na istok. Malo u skrbi smo se ganuli na put, za koga smo svi znali, da neće biti jednostavan, ar se ide na bojno područje. Na granici se čuda vrimena izgubi, ali cilj nam je bio jasan. Ljudi u Ukrajini su bili jako uzbudjeni i s otvorenim srcem čekali sve nas. Područje uz granicu je naseljeno od Madjarov, ki jako poštuju madjarsku kulturu, prekrasno govoru svoj madjarski materinski jezik, čuvaju kulturno jerbinstvo. Ljudi su bili na početku boja pod velikim pritiskom zbog biguncev. Kada smo prvi put pomogli, kako oni velu, spasili smo mnogo života, ar nije bilo ničega. Naravno ni danas nije situacija sjajna. Kada čuju alarm, svi bižu u podrume, ki su uredjeni sa stvari, ke su potribne za život.

Naravno nije lako tako u miru živiti svakodnevno. Ali ovim ljudem je na srcu njihova domovina, mjesto, kade su se rodili i madjarska zajednica. Boj je dalje od njih, ali svi znaju, da se situacija more u svaki čas prominiti. Kot manjina u jednoj državi postali su Madjari na ovom tlu jači. Vidi se, kako se veselu jedan drugomu, kako je važno i potribno, da skupa djelaju. On dio države, kade smo se nahadjali, je dost čist i većinom živu onde Madjari, ki čuvaju svoje. Ovako ima šanse za opstanak. Mi, ki živimo u državi, u koj je mir, ne znamo, kako nam je dobro, kako bi morali biti srićni, da imamo zapravo sve. A zapravo nam falu stvari, ke se ne moru platiti i kupiti, a ne zbog toga, ča su tako drage, nego zbog toga, ča nisu za kupiti: mir, osmjeh, zahvalnost, ljubav i uljudnost.
 

Ljudi, ki su bili dio ove akcije, morebit su oćutili ove zgora nabrojene vridnosti. Oni su oćutili snagu dobrote, vidili ča znači biti zahvalan, čuvati svoje, biti gizdav na ono, ča jesu, dati od onoga maloga nešto drugim, ča još imaju, ar ovi Madjari su na početku boja i svoje zadnje dali, da pomoru biguncem prez krova. Pri ovi ljudi je sada postao prioritet sloga. Istina, da je strah nazočan, ali kot zajednica, postali su još jači.
 

Nam, ki smo bili dioniki ovoga puta, postalo je jasno, da kako je dobro činiti dobro ... A veli se: Gdo rano rani, dvi sriće grabi ... Bogu hvala, da je pomoć na pravo mjesto i u pravo vrime došla. “Hvala za vašu pomoć!” - smo mogli pročitati na pozornici kulturnoga doma. Da su nam ovu jednu rečenicu rekli, bili bi jur srićni. Ali ljudi su nas dočekali s toliko ljubavi, da se to ne more opisati. Ovo putovanje nas je obogatilo duševno, ar smo oćutili neizmjernu ljubav i zahvalu.

Slike: -gk-  i Zdravko Gašparić