“Sva moja snaga leži u molitvi i žrtvi/aldovu, to su moje nepobjedive ruke, moru ganuti srca daleko već od riči.”

sveta Terezija iz Lisieuxa
 

Mi ljudi nismo skloni na aldov. Radje bi prebavili život u nekoj sebi skovanoj zoni komfora, provodeći vrime kako nam je ugodno, u društvu osobov, ke nam odgovaraju, obavljajući aktivnosti, ke od nas zahtijevaju čim manje napora. To je činjenica, s kom se gustokrat bolno suočimo. Naša Bogom darovana samosvojnost gusto projde u samoživost, očitujući se u množini detaljov, kako prebavimo vrime tokom dana.
 

Vrime korizme u tom smislu predstavlja izazov, ki ako se pokusi shvatiti u njegovom pravom svitlu, ostavlja dojam pljuske, situacije krajnjega nekomfora u odnosu na uobičajeno liturgijsko vrime „kroz ljeto“. U tom spektru doživljaja korizme on more varirati, sigurno. Zato neki to drugačije nastoji na dnevnoj bazi okolo svojega duhovnoga života (sakramenti, dobra djela i molitva), korizmu doživljava kot priliku prodibljenja svojega zemaljskoga hoda s Jezušem Kristušem, za koga je svistan, da ga očekuje onkraj ovoga života.
Ali većina nas mogla bi poraditi na davanju novoga života, novoga elana, zamaha tom vrimenu, ko je pravi kairos, milosni hipac mogućnosti zbližavanja Boga i človika.
 

Jedno od najgušćih pitanj, ko vjerniki jedni drugim postavljaju pred početak ili jur u samom toku korizme, je ono klasično: „Čega ćeš se odreći?“ Dugo vrime sam u medjusobni razgovori to pitanje doživljavala kot jedno od onih „šupljih“ pitanj iz svakodnevne komunikacije, na ko zapravo nismo navikli čuti iskren odgovor, kot „Kako si?“ ili „Ča ima novoga?“. Zapravo zna biti ganutljivo, kako ljudi, kada im iskreno odgovorite na to pitanje, postanu presenećeni, ča su dobili pravi odgovor a ne automatsku frazu: „Dobro.“; „Ništ novoga, sve po starom.“. Kada bi zeli pitanja o tom, kako smo i ča nam se dogadja, ozbiljno, odgovori na nje već ne bi bili „slipa ulica“ komunikacije, nego bi se stvarno otvorili drugoj osobi, ča je zapravo neugodno. Došlo bi do probijanja leda, do prave, iskrene komunikacije, ča je isto tako neugodno. Dobili bi malo uvida u tudji unutarnji svit, jao!

A onda to drugo teško pitanje: „Čega ćeš se odreći u korizmi?“

„Hmmm, pa …“ (zbunjeno češkanje po glavi).
 

Kot i u slučaju upita o našem unutarnjem stanju, naši odgovori su gusto automatski i prez razmišljanja. Kot u slučaju televizijskih anketov, kade novinar zustavlja nekoga na gradskoj tržnici, pruža mikrofon pred osobom i pita isto pitanje. „… slatkiša, alkoholnih pićev, cigaretov …“, gusto glasi naš odgovor. I tako korizma, vrime priprave za naše goristanje, po otajstvu Jezuševoga goristanja postaje jedna od prigodov za (ponovno) isprobavanje dijete.
 

Vratimo se na početak. Zač zapravo povezujemo korizmu s odricanjem? Ov običaj zapravo je u uskoj duhovnoj vezi s konceptom aldova, žrtve, tj. žrtvovanja. Latinski izraz za žrtvu je sacrificium od sacrumfacere, „učiniti svetim“ u prijevodu. Hebrejski izraz nudi još jedan drugačiji pogled qorbam od le- quarev, ča znači „približiti se“. Dakle, žrtvovanje je pokušaj približavanja Bogu posredstvom nečega, ča je posvećeno, da bi cijeli čin žrtvovanja nas učinio svetim, odnosno sličnim Bogu.
 

Važnost aldova prepoznata je i u Starom Zakonu, iskonski povezana s različitimi nakanami, čije je uslišanje človik htio od Boga primiti. Vidimo na primjeru uputa prinošenja žrtve pričesnice iz Levitskoga zakonika 7, 28- 30 propis prinošenja aldova:

Jahve još reče Mojzešu:
"Ovako reci Izraelcem: 'Prinos Jahvi od žrtve pričesnice mora donesti on, ki Jahvi prinosi žrtvu pričesnicu. Svojimi vlastitimi rukami neka prinese Jahvi žrtvu paljenicu; neka prinese loj i grudi/prsi; grudi/prsi neka se prinesu pred Jahvom kot žrtva prikaznica.”

Očito je, da se je človik na različite načine htio približiti Bogu. Htio je s njim podiliti ča vridnoga i značajnoga i tako s njim ostvariti bliskost. Sama namjera je dobra. Kasnije ćedu starozakonski proroki upozoravati na pogibeli ispraznoga prinošenja žrtve zarad umiljavanja Bogu prez sadržaja prave privrženosti, ča se ogleda u odnosu prema onim, ki su nam bližnji. Iste proročke riči odzivaju i danas: Ar milosrdnost hoću, ne žrtvu (aldov), poznavanje Boga, već nego paljenice. (Hoš 6,6)
 

U Novom Zakonu najdemo ispunjenje svih človikovih hlepnjov za Božjom blizinom. Prinošenje žrtav već nije potribno, „Hramskoga zastora“ već nije, ne postoji ljudskim pravilam i nastojanjam zaustavljiv val Božje blizine prema nam. On svoj vrhunac dostiže u pashalnom misteriju Jezuševe muke, smrti i goristanja. Jur u hipci neposredno pred svojom mukom, Jezuš sam odlučno postaje ta žrtva, ka se drugim daje po ustanovljenju sakramenta euharistije dileći s učeniki poslidnju večeru. On postaje znakom novoga Saveza, koga Bog želji sklopiti sa svojim narodom prez obzira na povijest pokušaja i pogrišak, ke je narod činio pokušavajući održati svoj odnos s njim površinskim, i posljedično skrećući s puta vjernosti Savezu.
I kad dojde čas, sjede Jezuš za stol i s njim dvanaest apoštolov. I reče im: »Željno sam željio, da jim ovo janje s vami prije neg podnesem muku, ar vam velim, da je već ne ću jisti, dokle se ne spuni u kraljevstvu Božjem.«
I zame kalež, zahvali se i reče: »Zamite i razdilite si med sobom, ar vam velim, da već ne ću piti od danas od sada trsovoga, dokle ne pride kraljevstvo Božje!«
Zatim je zeo kruh, zahvalio se i razlomio ga i dao im ga govoreći: »Ovo je tijelo moje, ko će se dati za vas! Ovo činite na moj spominak.« Tako i kalež po večeri govoreći: »Ov kalež je Novi Savez u krvi mojoj, ka će se za vas proljati.« (Lk 22, 14-20)
 

Jezuš je čitavo razdoblje svojega javnoga djelovanja prebavio ispunjavajući Očevu volju za ponovnim uspostavljanjem jednoč trajne blizine Boga i človika, pristajući na kraju dati svoj život za mnoge. I to davanje života ne odnosi se samo na hipce, kim u korizmi nekada posvećujemo najveć pažnje - Jezuševu muku i smrt, nego se odnosi doslovno na davanje života, ar tim činom mi smo spašeni, opravdani i pripravno nam je mjesto u Kraljevstvu Nebeskom. Zato moremo malo zaminiti pojme ove korizme i usredotočiti se na ono, ča sami moremo dati, a to je nedvojbeno naša ljubav komu god, da smo darovani i povjereni. Hitro ćemo spoznati, da smo se u tom procesu mnogo toga „odrekli“, ar ljubav uvijek pretpostavlja aldov.
Dovoljno se zapitati: Ki je u mojoj blizini napušćen? Ki od mene nije dobio lipu rič, a tribao ju je? Koga sam zbantovao? Kako to morem ispraviti?

I još nešto. Svojim primjerom moremo pokazati, da smo voljni dopustiti Gospodinu, da nas i dalje stvara, oblikuje.

Nije boljega mjesta za to od spovidaonice. Pristupanje sakramentu spovidi u korizmi, pokora i dobra djela prava su žrtva, žrtva srca, ka nas jača i odgaja. Zato napravimo u ovoj korizmi jedan dobar ispit dušnoga spoznanja, a ako ćemo se jur čega odreći, odrecimo se griha. I ne zaboravimo na ljubav prema bližnjim, počevši od onih najbližih ter do onih, kim smo najmanje pažnje posvetili (zapravo moremo pojti u obadva smjere!), ar samo onda ima aldov smisla. Imamo moćne pomoćnike na tom putu: zagovor svecev, pobožnosti očenašev i križnoga puta … onda će procvitati pustina.

Slika: Pixabay