Sveti Andrija, brat Šimona Petra, ostao je u spominku vjernikov kot gorljiv apoštol, dio Jezuša najbliže dvanaestorice.

Ribar kot Šimon, živio je u iščekivanju Spasitelja, Izraelu obećanoga Mesijaša, ki će vratiti sjaj staroga kraljevstva i zničiti Izraelove neprijatelje. Jednoga dana sastao se je s Jezušem, ki ga je tako presenetio svojom mudrošću i blagošću. I još nečim, ča nije još mogao shvatiti. Da, Ivan Krstitelj je najavio njegov dolazak, i učeniki su čuli za njega, vjerovali su Ivanu Krstitelju i njegovomu autentičnomu životu. Kada je došlo vrime Jezuševoga javnoga djelovanja, učeniki su ga dočekali, u svojem srcu željni spasenja, ko im je nazvišćeno stoljeća dugo unajzat prik prorokov, Božjom riču.
 

Ali to ne znači, da su bili svisni, ča to sve uključuje. Gotovo sigurno nisu. U susretu s Jezušem, pitaju ga: „Kade stanuješ?“ Ali on im ne odgovara direktno, nego zagonetno: „Dojdite i vidite!“ (prisp. Iv 1, 35-39). Interesantno je, da se je to dogodilo odmah potom, da su Jezuša pokrstili. Moremo njegovo javno djelovanje i najdenje učenikov povezati sa sobom, razmatrajući kako se ta Božja prisutnost, trajno zagarantirana kršćenjem, Njegov pečat u našem žitku očituje kot zajedničtvo s drugimi, i očekivanje, da sa svojim darom žitka pokažemo tim drugim Božju volju.
 

Učeniki, u stanju čudjenja, vraćaju se domom drugi dan i govoru „Našli smo Mesijaša!“. Budimo sigurni, da nisu razumili mnogo od onoga, ča je Jezuš govorio, ali je bilo dovoljno, da čudjenje hitro pretvoru u oduševljenje. Andrija dojde Petru i priopćava mu tu istinu. Zaintrigira ga, da se i on gane upoznati Jezuša. Andrija je živa slika nas - mi bi tribali biti takovi, da naša radost zbog Jezuševe prisutnosti čini, da ga i drugi želju upoznati. Jezuš u Petru prepoznaje „sigurne ruke“, u ki će ostaviti Crikvu, stijenu, na koj će se ona održati. Odatle Šimonu i ta nadimak „Petar“ (grč. Petros - stijena). On je poznavao Petrovu čvrstu vjeru i prije nego je ov uopće bio svistan, ku čast služenja u Kraljevstvu Božjem imamo.
 

Mesijaš je Pomazanik, a biti pomazan znači, imati vlast danu od Boga, kot on, ki upravlja njegovim svitom, na njegovu slavu. Ako učeniki tvrdu, da su našli Mesijaša, našli su i kralja, ar su kralji bili pomazani svetim uljem doslovno, da bi se vidilo ono, ča im je Bog naminjio. Čast, ne podanika, nego podložnika, nekoga gdo vraća izvorni red Savezu i čuva ga.
 

Ali apoštoli su dugo vidili Jeuša kot novoga izraelskoga kralja, ne shvaćajući kakovu ulogu u njegovom kraljevanju imaju muka i smrt. Goristanje je zvučalo još dalje. On im je strpljivo govorio o časi svoje muke, ka ga čeka, ali i Božje slave kroz goristanje. Učenike plaši ta slutnja, da njihov kralj neće sjesti u doslovnu palaču, na tron, imati vojsku i nadvladati neprijatelje Izraela, nego da će sam biti nadvladan. Ali bol je dio puta. Jezuš, kot čuda puti rado spominjam, nije ništa zadržao za sebe. Nije autokratski vladar, željan pažnje i podloženja. On svoju korunu, na preplašenje apoštolov i svita, zaminji trnovom. Nam pak daje svoju proslavljenu korunu.
 

Andrija je bio prvi apoštol, koga je pozvao, svidočio je Jezuševomu unebostupljenju i slanju Duha Svetoga. Po Duhi on se gane na put u Europu, točnije u južnu Rusiju, kade je bio apoštolom. Umro je mučeničkom smrću, križevan u obliku slova X, odatle poznati „Andrijin križ“. Jezuš mu je dao svoju trnovu korunu, da bi dobio proslavljenu, ča čuda puti zrcali i naš žitak. Kristuš je Kralj, ki daje sve, namjesto slipe poslušnosti išće srce pripravno na ljubav prema sebi i bližnjemu. Našao je takovo srce u Andriji, sinu od Ivana. Sada Božjem. Pomolimo mu se na njegov spomendan, 30. novembra.

Slika: Copyright 2016, KNA GmbH, www.kna.de, All Rights Reserved, Wolfgang Radtke