1. Štenje Knjige Izije proroka
Iz 7,10-14
|
1. Štenje Knjige Izije proroka
10 U one dane reče Gospodin opet Ahazu: 11 Zlamenje si isprosi od Gospodina Boga svojega ili s odzdol iz dibine ili s odzgor iz višine. 12 Ali Ahaz odgovori: Neću prositi ništa i neću skušavati Gospodina! 13 Tada reče Izaija: Čujte dakle, vi iz hiže Davidove: Ča vam je premalo, da ste se zamirili ljudem, da ćete se zamiriti i Bogu mojemu? 14 Zato će vam Gospodin sam dati zlamenje; Evo, divica će prijeti i roditi sina i zvat će ga Emanuel, to je: Bog s nami! |
2. Štenje Pisma svetoga Pavla Rimljanom
Rim 1,1-7
|
2. Štenje Pisma svetoga Pavla Rimljanom
1 Pavao, sluga Jezuša Kristuša, pozvani apoštol, odibran |
18 Narodjenje Kristuševo se je ovako pripetilo: Kad je Marija,
mati njegova, zaručena bila za Jožefa, našlo se je, da je,
prije nego bi skupadošli bili, prijela u utrobi po Duhu
Svetom.
19 Pokidob da biše Jožef, nje muž, pravičan, nij ju hotio javno
osramotiti, nego si je nakanio, da će ju pomuče otpustiti.
20 Kad je o ovom premišljavao, nut skazao mu se je andjeo
Božji u snu govoreći: “Jožef, sin Davidov, ne boj se zeti
k sebi Mariju, ženu svoju, ar ča je u njoj rodjeno, je od Duha
Svetoga.
21 Ona će pak roditi sina i daj mu ime Jezuš, ar on će izbaviti
narod svoj od grihov.”
22 A ovo sve se je pripetilo, da se ispuni, ča je rekao Gospodin
po proroki, ki govori:
23 “Nut divica će u utrobi prijeti i poroditi sina i zvati hte
ime njegovo Emanuel!”, ča znači: Bog s nami.
24 Probudivši se pak Jožef iz sna, učinio je, kot mu je andjeo
Gospodinov zapovidao, i zeo je k sebi ženu svoju.
Pripjevni psalam
Ps 24 (23),1-2.3-4ab.5-6
|
Neka nutar stupi Gospodin: on je kralj dike.
1 Gospodinova je zemlja i sve ča ju ispunjuje, * široki svit i ki u njem stanuju. 2 Na vode ga je izgradio * i na rijeke počvrstio.
3 Gdo će na Gospodinovu goru pristupit, * gdo će stati na svetom mjestu njegovom? 4 On čije ruke su čiste i srce nedužno,/ ki na zlo svoju dušu ne skrene * i ne polaže prisege krive.
5 Ov od Gospodina blagoslov prima * i opravdanje od Boga, Spasitelja svoga. 6 Takov je narod, ki njega išće, * ki išće Boga Jakovljevoga lice. |
U evandjelje konačno ulazi Marija, vrata kroza ka Bog želji dojti na svit. Ona “se najde noseća”, još prije nego je došla u stan, kade će živiti s mužem, ki je njoj obećan. Ona je posuda šutnje, ne stoji na njoj, da prekine dogadjaj prez riči med njom i Duhom Svetim. Jožef, u čijoj hiži ona još ne stanuje, ovo primi. Brbljanje u pogledu nje je neophodno; ali ona ne želji i ne more ništa učiniti, da ih pripelja na mučanje. Narod će se složiti, da u ditetu gleda Jožefovoga sina, kako nam kaže ovo evandjelje. Ali nešto se ne slaže s tim ditetom. Bog ima vrimena; desetljeće kasnije će evandjelje baciti svitlost na otajstvo. Niti Jožef nije odmah rasvitljen; diboko je nemiran. Kako more pomisliti, da u njegovoj zaručnjici sam Bog dolazi?! Iz Marijine šutnje ishadja zaključak, da ju otpusti pomuče. Ali na ov način bi ju predao plinju čemernoga glasa, raskričanju. Tako je on, dost kasno, posvitljen i pozvan, da uzme Mariju k sebi. Bog ima vrimena!
Drugo štenje, početak Pisma svetoga Pavla Rimljanom, je stavilo u nepriliku neke štitelje. Jezuša, tako se čini, držu za “roda Davidovoga po tijelu” i jedino “Sinom Božjim u zmožnosti, … goristanjem od mrtvih”. Dvi tvrdnje se svakako slažu, ar kot sin Davidov je on izraelski Mesijaš i samo po goristanju, po ponizenju pokazuje se kot “Sin Božji u zmožnosti”. Očito djelovanje Jezuševo jasno pokazuje na njegov nečuveni nauk i na njegovu čudotvornu moć, ali narod se ipak uznemiruje: “Nije li ovo drivodjelac, sin Marije, brat Jakova, Jožefa, Judaša i Simona?” (Mt 6,3); Nije li ovo Jezuš, sin Jožefa, komu poznamo oca i majku?” (Iv 6,42). Činjenica, da je htio biti “jednak Bogu” (Iv 5,26), bila je dovoljan razlog “da ga zignaju iz društva”, da ga na kraju umoru. “On mora umriti, ar se je učinio Sinom Božjim” (Iv 19,7). Nebeski Otac se ne zauzima, ovo sve pripada božanskomu savjetu. Bog ima vrimena.
O proročtvu prvoga štenja je rečeno, da je jedan tajnoviti biblijski odlomak. Kralju Ahazu je pružen Božji znak. On odbija, ne želji iskušavati Boga. Izaija ga prekorava zbog toga, ali mu Bog ipak daje znak po njemu. Nijedan egzeget nije mogao razvezati njegovo pravo značenje. Gdo je divojka ili divica (hebrejska rič znači obadvoje), a gdo je dite, koga se mora zvati Emanuel, “s nami je Bog”? Je ovo obećanje spasenja ili nesriće? Bog ima vrimena. Samo u grčkom prijevodu Staroga Zakona, mnogo prije Kristuša, jasno se govori o “divici”, i sada se očekuje, da će “s nami Bog” biti očekivani Mesijaš. I samo kada se dogodi kumaj upadljivi dogodjaj u Nazaretu, će postati poslidnji smisao proročtva jasan. Evandjelist - kasnije će ponovno - najti prosvitljenjem Duha pravi kontekst. Bog ima vrimena i u otkrivanju svojih riči.