1.
nedilja adventa/C
Liturgie
2. korizmena nedilja/C
Datum:
13.03.2022
|
1. Štenje Knjige Postanka
Post 15,5-12.17-18
|
5 U oni dani ispeljao je Bog Abrahama i rekao mu: Poglej |
|
Štenje Pisma svetoga Pavla Filipljanom
Fil 3,17-4,1
|
17 Braća! [Naslijedujte mene i glejte na one, ki živu po |
Evandjelje po Luki
Lk 9,28b-36
28 U onom vrimenu zeo je Jezuš Petra i Jakova i Ivana i
išao gori na brig, da moli.
29 I dokle je molio, preminila se je spodob obraza njegovoga,
a pratež njegova nastala je bijela i svitla.
30 I nut dva muži su se pominali s njim: Mojzeš i Ilija,
31 ki su se skazali u slavi i govorili o smrti njegovoj, ku će
morat podnesti u Jeruzalemu.
32 A Petar i njegovi drugi su tvrdo zaspali. Kad se probudiše,
vidili su slavu njegovu i dva muže, ki su s njim stali.
33 I kad su ovi hotili od njega odstupiti, rekao je Petar Jezušu:
“Učitelj, dobro nam je ovde biti, načinimo tri šatore: tebi
jednoga, Mojzešu jednoga i Iliji jednoga”, neznajući ča
govori.
34 Dok je on to još govorio, došao je oblak i zaogrnuo je je,
i bojali su se, kad je je oblak zakrio.
35 I čuo se glas iz oblaka govoreći: “Ovo je moj ljubljeni
Sin, njega poslušajte!”
36 I kot je glas zaglušao, našao se je Jezuš sam. I oni su
mučali i nisu povidali one dane ništa od onoga, ča su
vidili.
|
Pripjevni psalam
Ps 27 (26),1.7-8a.8b-9abc.13-14
|
Gospodin mi je svitlost i spasenje.
1 Bog mi je svitlost i spasenje, Gospodin je štit života moga,* pred kim ću drhtati? 7 Posluhni, o Bože, glas moj, kad kričim, * smiluj mi se ter me usliši! 8 Srce moje govori:* “Traži lice njegovo!” * Gospodine, tvoje ću iskati lice,/ 9 od mene svoga lica ne skrivaj, * ne okreni se kraj od sluge svoga u srdi. Ti si mi pomoć, ne odbaci me nikad, * ne zaostavi me, Bože, ti moj Spasitelj. 13 Vjerujem, da ću u zemlji živih * Gospodinova viditi dobra. 14 Čekaj na Gospodina, ojunači se, * neka srce tvoje ojača, u Gospodina se ufaj! |
Predigt
Bezbrižnost ili borba?
Autor:
mmag. Ivan. S. Vukčević
Nije li nam lipo, kada zamislimo sebe u potpunoj bezbrižnosti: imamo stan (ili barem pristojan krov nad glavom), ča za pojisti, stelju, toplinu, morebit i lip pogled s prozora van. I uza to, nimamo se zač skrbiti. Morebit ovo gluši kot mali raj, ali ipak: da li smo mi na zemlji predodredjeni za bezbrižnost? Ili za stalnu borbu?
Tekst Evandjelja, ko čitamo na 2. korizmenu nedilju, nam pokazuje, kako su još i Jezuševi učeniki željili ili zamišljali svoj život uza njega. Morebit nam i ov dio vrlo oštro siče sliku idile i sigurnosti, ku svi mi nekako gajimo u sebi. A to je da moremo i vjerovati i uživati: a sve ostalo će se stvoriti ili popraviti samo po sebi.
Jezušev karizmatični lik, njegova mnogobrojna čudesa ali i pristup s narodom, ostavio je dibok trag na njegove sljedbenike. Iako je takovih, da velim “herojev”, mnogo u Svetom pismu, Jezušev lik je ča posebno. On je ponekad bio jako oštar sa svojom okolinom, jak na riči, djelom je pokazivao, kako triba vjerovati, zato je i bio onovrimeno kontroverzan: pismoznanci i farizeji su ga mrzili, a običan narod ga je volio i slijedio.
Ipak, mnogo puta je svojim najbližjim rekao, da pratiti njega znači, odreći se svega, ča imaš. Da on nije došao donesti mirnego meč. Spominjao je gusto na to, kakovom smrću će umriti - a najprije je oprostio svojim učenikom, kada su ga u najteži momenti napustili. Sve je to iz razloga, ar oni nisu htili prihvatiti, da postoji i drugi put, ki pelja k vječnomu životu.
Potom kada se je pred njimi preobrazio na brigu Taboru, ov dogodjaj je na nje ostavio takov utisak, da nisu htili nikada odatle projti. Zamišljali su, da moru Jezuša i proroke Iliju i Mojzeša staviti u mali šator i s njimi biti zauvijek. To je ćut sigurnosti. Ali kako naša vjera, koj je Kristuš glava, ne trpi pasivnost, nego od nas traži hrabrost, da svakomu izazovu budemo pripravni - a to ne moremo spavajući.
Ovo nam je savršen primjer, da nije vjera držati Jezuševe figurice ili figurice svecev na jednom mjestu i koristiti ih samo po potriboći. Nego naša vjera je konstantno obnavljanje krsnih obećanj, momenta odvajanja od Istočnoga griha, a to ipak potribuje veliki napor, koga nikako ne moremo nositi sami. Zato nam i triba Jezuš, da nam bude pomoć i podrška.
Dakle, lipo je vjerovati u toplom domu, kada imamo sve, još i već od toga. Ali Bog nas je predodredio za veće stvari, ke moremo dostignuti samo, ako se odrečemo svojega komfora i po tom izajdemo van, da ga slijedimo - a doma ostavimo staroga sebe, da bi na putu s Jezušem susreli novoga i boljega sebe.
